Otkidali su mi komad po komad srca
Tanke niti crvenog mišića su se razvlačile do kraja sna
I onda padale sa ivice sveta
Kad već život ima kraj, zašto ga ne bi imao i svet
Mazali su mi deo po deo mozga svojim lažima
Nabubreli neuroni su se gasili pod njihovom crnom farbom
Od koje nisam mogla videti horizont
Ali crno je lepo samo na panteru ili oniksu
Vukli su me za rukave
Čupali ruke
Pokazivali svoja ogoljena zla
A ja sam ih milovala, u nadi da će ljubav ubiti neistine
…
Nekad joj je trebalo dve godine
Sada joj treba dve nedelje
Dobro je
Uskoro će joj trebati dva sata ili dva minuta
Da prozre bezdušne ili zdušne
Devojčice sa buketom jagoda
Ne daj da gase tvoju vatru oni koji se boje i svetla i mraka i suze i smeha
Samo im priđi jako blizu
I reci
ODJEBI
branchester 