Smak sveta

Nešto sam razmišljala o tim silnim teorijama zavere o smaku sveta.

Maje, Inke, Egipćani, meteori, gašenje sunca, eksplozija sunca, nuklearne katastrofe, epidemije…

Onda je prvo što mi padne na pamet ovo.

Ali, ne lezi vraže, kad malo bolje porazmislim, smakovi sveta su nam potrebni.

Većini ljudi treba svako jutro servirati novu, što uverljiviju priču o smaku sveta. Možda bi onda više cenili ono malo vremena koje imaju pred sobom (a, međ’ ljude ubrajam i sebe, da ne bude zabune).

I, kad dođoh do ove životne istinice, setih se i sjajne knjige “Bušido – kodeks samuraja” u kojoj se kaže da je jedna od glavnih obaveza samuraja da svaki dan posmatraju kao poslednji, jer mogu umreti u borbi (a ako su smotani, možda i dok vežbaju).

Il’ što bi rekao GaraFi sokak:

To što mi ne vitlamo mačevima i nunčakama unaokolo i što ne bacamo šurikene ‘mesto užine (il’ slobodnog vremena posle nje) ne znači da ovo ne važi za nas ne-samuraje. Svi smo mi pomalo samuraji i svako jutro treba da nam bude početak dana u kome ćemo dati sve od sebe da nešto uradimo, naučimo, da nekog volimo, da nekom pomognemo, da nečem stremimo… pa makar samo do sutona.

Man’mo se prokrastinacije, nismo zauvek tu!