Drvenasta bajka

Nekada davno živela je devojčica koja nije imala kožu boje alabastera, ni usne crvene kao krv, ni kosu tamnu kao noć. Njene oči nisu bila dva plava safira niti je imala obrvice, morske pijavice. Nije ni izrasla u devojku koja je imala bilo šta od toga, no sada još uvek pričamo o devojčurku…

Devojčica je imala samo sunčeve zrake na usnama i zvezdanu prašinu u očima. Njen smeh i suze nosili su sa sobom žubor i čistoću planinskog izvora. Volela je mnogo stvari, ali više od svega je volela da grli drveće.

Drveće je živo ono stoji tu vekovima i vidi sve. Drveće je svedok i stražar i sakupljač osećanja. Mora biti da je puno neiskorišćene ljubavi i utehe za ljude u njemu…

Samo treba naći drvo koje je dovoljno druželjubivo da odgovori na zagrljaj.

Vreme je prolazilo, devojčurak je izrastao u devojku, devojka u ženu. Sada je ta žena bila vaspitačica i pričala je deci bajke o drveću koje je življe nego što to bilo ko može da zamisli. Iako ona više nije verovala u to. Verovala je samo u opipljive stvari. U stvari u koje veruju žene sa kožom boje alabastera, usnama crvenim kao krv, kosom tamnom kao noć i obrvicama, morskim pijavicama. Znala je za rad, gradski prevoz, zaljubljivanja i rastajanja, novac, slavu, internet, žutu štampu, pranje sudova…

Ni ljudima nije mnogo verovala, samo retkima. I, upravo tada, dok je pričala još jednu priču o drveću deci sa očima boje čežnje za avanturom, jedan od tih retkih je odlazio iz njenog stana noseći kofer sa svojim stvarima. Na stolu joj je ostavio pismo:

I, nije pokušavala. Samo je spalila poruku i nastavila da živi.
I, nije pokušavala. Samo je spalila poruku i nastavila da živi.

Šetala je kejem, pila espreso u kafiću na ćošku, spremala kokice. Oduševila se filmom o Hičkoku, iako je gorostasnom čoveku koji joj je zaklanjao vidik svako malo zvonio mobilni. Kupila je divnu belu letnju haljinu sa žarko crvenim kaišem i ogledala se u izlozima diveći se tome kako joj stoji. Nosila je telefon na popravku i nekako se osećala slobodnijom u danima bez njega. Pozvala je nove komšije na kafu.

A, onda, kako to obično biva, njena poznanica je znala poznanicu, čiji je rođak kum na venčanju… njegovom venčanju… sutra. Izašla je iz vrtića i samo hodala. Nogu pred nogu, bez misli, bez sećanja, bez suza. Satima je hodala ne primećujući odmicanje kazaljki na starom bakinom satu marke „Чайка“.

chaika

Kao da se probudila iz nekog sna osvrtala se po mračnom parku. Noć je uveliko pala na njen grad, a evo nje tu gde nikad nije bila i ne zna kako je dotle došla. Nazrela je kroz koprenu mraka klupu ispred sebe, stropoštala se na nju i tek tada počela da plače. Jecala je, tresla se, grčevi su prolazili njenim nežnim telom. Teški žubori planinskih potoka slivali su se iz njenih, zvezdanom prašinom obojenih, očiju.

Iza klupe na kojoj je sedela uzdizao se stari hrast. Da je bilo slučajnog prolaznika u blizini učinilo bi mu se kao da se hrast naginje ka Sofiji i pruža svoje vekovima stare grane da je zagrle i pruže joj utehu. Lišće ju je pomilovalo po vratu i, za lepet leptirovih krila , opet je bila ona devojčica. Mogla je da čuje svet ušima deteta, da nazre laž i istinu treptajem oka. Začudila se samoj sebi, poskočila sa klupice i pogledala unezvereno oko sebe… ali, sve što je videla bio je drevni hrast sa nekako čudno ispruženim granama…

Oak Tree

7 thoughts on “Drvenasta bajka

  1. Sigurno si gledama film Fenomen sa Džon Travoltom u kome on oseća neku posebnu vezu sa drvećem i njegovu izjavu da je najveći živi organizam na svetu zapravo jedna šuma u Koloradu kilometrima dugačka u kojoj sva drveća zapravo imaju jedan zajednički koren…

    Like

Kaži i ti nešto

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s