Prva kafica

Za vedro jutro i snežno buđenje, pesmičak:

E, sad kad smo uključili muzikicu i napolju je ovako snegovito, reših da ispričam kad i kako sam ja prvi put pila kaficu.

Bilo je to pre dosta, a možda i malo godina, dok smo još živeli u jednom divnom brdovito-šumovitom seocetu. 😉 Jedna od mojih baka, koja se zove kao jedno drvo, je rešila da ćemo ja i ona da budemo odmetnici i revolucionari. Kaže ona meni: “Majka kaže da ne smeš da piješ kafu? Ma, sad ću ja nama dvema da spremim, pa ćemo mi da se porazgovaramo.”

I, tako i bi.  Baba loži vatru, sprema kafu, ja sva važna sedim za stolom “k’o velika”,  pa me još i neka mala trema uhvatila. Kako i neće, nemam još ni 6 godina, a već ću da pijem kafu, ehej! A, u mom selu se, još uvek, uz kafu služe kockice šećera i to me uvek seća na detinjstvo.

Elem, umakali smo kockice u kaficu, srkutali kaficu i tobož’ nešto ozbiljno pričale. Kad neko pokuca na vrata. “Evo ti je majka, sakrij kafu ispod stola!”

Ja, brže bolje, šoljicu dohvatim, pa ispod stola na manji stočić. I sve se nešto okrećem tražeći tragove pijenja kafe. Da li mi je porastao rep, ili uši?

Majčinska inspekcija je brzo prošla i baka i ja smo se vratile pijenju kafe.

NaraFno, da je baka meni spremila vodu sa aromom kafe.

NaraFno da su to bile malecne šoljice veličine fildžana.

NaraFno da je u tim šljicama bilo šećera koliko se ne stavlja ni u baklave i urmašice.

ALI, to je moja prva kafica, od koje mi nije porastao rep i to je moje prvo umakanje kockica šećera u kafu. A to je, neprocenjivo.

Uživajte uz kaficu i napišite kako i kada ste vi prvi put popili kaficu. 😉