Pepeljuga

Dok iskre na cigareti polako sagorevaju duvan i gorki dim izlazi iz ugla njenih usana, Sofija stoji naslonjena o zid zgrade.

Kroz uski prostor između drveća vidi automobile kako prolaze na jednu i drugu stranu.

Nekad mi se tako učini da se sve oko mene u stvari dešava po unapred utvrđenom scenariju. Kao u onom filmu „Trumanov šou“.

To joj se i sada činilo. Izgledalo joj je kao da zapravo isti automobili idu čas gore, čas dole.

Samo se okreću negde van mog vidokruga. Eto, ovaj crveni opel. Ubeđena sam da je baš maločas prošao na gore. I, oni oblaci, što idu na sever, zar nisu isti oni koje je vetar vukao sa sobom na istok?

Ma, samo mi se čini. Zašto bi se bilo šta upravljalo prema meni? Pa, ja sam samo peruška jedne malene ptice u ovom ogromnom jatu vrapčića…

Opet crveni automobil. Ide na dole… Da li je i ovaj opel? Možda mnogo ljudi vozi opela u ovom gradu.

Hahhah, opéla, crnjak.

E, jebiga, gle kol’ko je sati, gotova mi pauza.

-Alo, mala, pa ne plaćam te ja da blejiš napolju i pušiš te cigare! Neće ove cipele same da se pakuju!

To su cigarete, seljačino!

Vrisnula je.

U sebi.

4 thoughts on “Pepeljuga

Kaži i ti nešto

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s