Jedan drukčiji pogled

To je lep park, ustvari.

Nekad je potpuno prazan, samo se čuje poneki golub kako kljuca mrvice i šuštanje lista novina koje nosi vetar. A, nekad, je prepun zagrljaja, koraka, boja… Toliko ih je da ne mogu sve ni da ih obuhvatim pogledom u tom trošnom trenutku.

Van Gogh "Branches Almond Tree"

Prolaze pored mene zaljubljeni parovi. Prolaze i oni koji su nekada davno bili zaljubljeni, toliko davno da se više i ne sećaju kako to izgleda, pa je sve što im je ostalo, zapravo neka gorčina. Tamo levo, obično sede penzioneri, igraju šah i raspravljaju o mladim godinama koje su im tako brzo prošle, a ovi mladi sada ni ne uviđaju da će ubrzo i oni odmeravati snage na šahovskom polju. Nasuprot njima zraci sunca se rasipaju po žicama gitare uličnog svirca, on verovatno čeka da ga tu primeti neki veliki produkcijski mag i da mu ponudi vodopad novca i slave. No, verovatno će se zadovoljiti i šakom sitniša koji će pred mrak zameniti u obližnjoj trafici za par limenki piva.

Prozujaše pored mene slušalice u ušima dečaka koji vozi rolere, grebe njihove točkove asfaltom. Taj asfalt su do pre koji mesec ravnali veliki valjkovi… iz njega je tada izbijala nesnosna toplota… to je prvi miris koga se sećam. Sećam se i znoja na licu radnika koji je zasađivao breze prekoputa i crvene znojnice jednog bicikliste, koji ovde više ne dolazi. Nisu to stvari koje drugi primećuju. Oni samo prođu. Nekad na kratko zastanu, ali žure dalje, u suštini.

Onda veče lagano pada, senke drveća se njišu na pločniku, svetiljke se pale, vlasnici ponosno šetaju svoju decu i kućne ljubimce. Deca će naučiti prve korake i reči, a kućni ljubimci će naučiti da u ovom parku mogu da urade bar dve stvari koje u stanu svog gazde ne bi smeli. Gustina mraka sve više pritiska lišće breza, čuje se udaljeni smeh ispod onog lampiona severno odavde, pod čijim svetlom se nakuplja roj komaraca i mušica. I dani se nižu. Shvatim da je prethodni prošao tek po posleponoćnoj pesmi zrikavaca.

Vrelina je sada nekako blaža, sve ređe se čuje cepanje papira sa omota sladoleda, a i fontana više ne radi. Lišće je popadalo, okorelo i suvo, lepi se sa mokrom zemljom za đonove prolaznika. A i njih je sve manje, pa klupe samotno sede u svojim mračnim postoljima, teške od vlage i hladnoće. Čak su i oblaci tromi, vuku se preko neba, kao starci umorni od godina koji na svojim plećima nose sve iskonske grehove svojih predaka. Povremeno ih zbace sa grbače izlivajući svoje teške velike suze.

Mrak biva hladniji, uvlači se kroz lišće, duva među drvoredima. Neki lampioni više i ne rade. Pustoš.

Van Gogh "Starry Night"

Iznenada, bat koraka, tu su, baš blizu, smeju se, kikoću, viču, gurkaju. Zapravo, drago mi je da su tu, prekinuli su ovu turobnu tišinu i samoću. Njih je petoro samo, tri momka i dve devojke, mada su dovoljno glasni da mi se čini da je ceo park pun. Jedan mi izgleda poznato… Ček’ pa znam tu crvenu znojnicu, a gde mu je bicikl… Iznenada on mi prilazi, širom otvorenih očiju, zvonko se smeje, već kao da trči ka meni… ne znam šta zapravo želi da uradi, ali neki hladan sok prostruja mojim laticama… poslednje što čujem je: „Sofija, vidi, samo ova ruža nije uvenula, kao da je čekala da je uberem za tebe“…

6 thoughts on “Jedan drukčiji pogled

Kaži i ti nešto

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s