Jutros sam u “moodu” za Stinga i ovaj pesmičak. 
Zanimljivost:
Kada su se napokon međusobno dogovorili oko ostavljanja ljuskica kafe po strani prilikom kuFanja, arapski svet je rešio da u 16. veku izmisli nešto novo – metalno kuvalo. Ova preteča ibrika učinila je proces pripreme i ukus kafice mnogo boljim.
To je, možeš pretpostaviti, ovaj zlatkasti metalni ćupić. Turski samovar bih ga ja nazvala.
Pre pojave ovog čuda od tehnologije kaficu su uglavnom pili sveštenstvo i lekari. Nakon njega poče kafica da se širi kao zaraza i međ’ ostatkom plebsa.
Usput su razvili i ceremoniju pijuckanja kafice, koja sa punim pravom, može da stoji rame uz rame sa japanskim običajima ispijanja čaja. O jednom od tih običaja, koji se zadržao i do danas, možete pročitati ovde.
Uobičajen način pripreme kafice u ta doba na Orijentu podrazumevao je da se samlevena kafica potopi u vodu na jedan ceo dan. Zatim se ta smesa kuFa, dok pola trečnosti ne ispari. Na kraju se sipa u ćupiće od gline u kojima se čuva sve dok ne bude bilo potrebe za pijuckanjem.
A, za jutros, od nas za vas jedna kafičica i nešto slađano.
Samo napred, služi se. 
Pingback: A, kad je stigao ibrik « branchester